Процес стабилизације и придруживања (ПСП) представља посебну врсту регионалног приступа Европске уније државама западног Балкана. Албанија, Босна и Херцеговина, Република Македонија, Хрватска и Србија и Црна Гора по први пут су добиле прилику да, на темељу њима прилагођеног приступа, постану пуноправнeчланице Уније. На тај начин, судбина успешнијих држава у том процесу није условљена позицијом региона као целине.

Европска комисија предложила је 26. маја 1999. године нову форму - Процес стабилизације и придруживања за Босну и Херцеговину, Хрватску, Србију и Црну Гору, Републику Македонију и Албанију, јачајући на тај начин постојећи регионални приступ ЕУ западном Балкану. Корак у овом процесу је и потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), како би се успостављањем посебне врсте уговорних односа оснажила сарадња са земљама региона. Ти споразуми скројени су по мери сваке од држава понаособ, имајући у виду њихове специфичности а рокови за почетак преговора о закључивању и његову реализацију ССП разликују се од случаја до случаја.

Процес стабилизације и придруживања осим што садржи подстицаје у видуразличитих програма помоћи, поставља и одређене економске и политичке услове. Захтеви за приступање Европској унији, који су постављени државма средње и источне Европе, постављени су и пред државе западног Балкана. Реч је о Копенхагеншким критиријумима, које је дефинисао Европски савет на самиту у Копенхагену 1993. године и који су утврђени у члановима 6. и 49. Уговора о ЕУ. Према тим критеријумима, државе западног Балкана морају да усмере свој политички, економски и институционални развој ка вредностима и моделима на којима се темељи ЕУ: демократији, поштовању људских права и тржишној привреди.

Нешто касније, поменути критеријуми за приступање ЕУ допуњени су закључцима Савета за општeпослове (GeneralAffairsCouncil) из 1997. године, те саопштењем Комисије ЕУ из маја 1999. године, којим се већ постојећи критеријуми допуњују потпуном сарадњом са међународним трибуналом у Хагу, као и стварањем реалних шанси за повратак избеглица и интерно расељених лица.

Један од најзначајнијих политичких услова јесте појачана сарадња свих држава у региону по моделу који је карактеристичан за ЕУ. Инструменти помоћу којих Комисија ЕУ прати развој у поменутим областима јесу годишњи извештаји Комисије за сваку државу појединачно, регионални извештај, као и новоуведени механизам Европско партнерство, који се заснива на партнерству у приступању (AccessionPartnership), осмишљеном за државе средње и источне Европе.