Подношење захтева за чланство у Европској унији представља прекретницу сваке државе на путу ка Европској унији. Србија је на путу који је дели од чланства, од потенцијалног кандидата и државе придружене Еврпској унији дошла до одлуке да поднесе захтев за чланство. Наредни и истовремено један од пресудних корака на путу до пријема у ЕУ је статус кандидата.

Наиме, како се то Лисабонским уговором дефинише, да би држава затражила чланство у ЕУ неопходно је да поштује вредности на којима је заснована и сама ЕУ. Ради се о поштовању основних људских вредности, права и слобода, владавини права и читавом сету заједничких принципа земаља чланица попут забране дискриминације, политичког плурализма, толеранције, правде, солидарности и једнакости између мушкараца и жена.

Статус кандидата потврђује Европски савет, једна од најзначајнијих институција ЕУ, која окупља шефове држава или влада.

Но, до те одлуке Европског савета неопходно је окончати процес кандидовања за чланство, који отпочиње моментом подношења захтева. Процедура кандидовања за чланство није једноставна и захтева ангажовање целокупног админстративног апарата, значајне кадровске потенцијале државе, а изнад свега време и снажно политичко вођство.

Захтев за чланство (кандидатура) се предаје држави која председава Саветом ЕУ. То значи да Србија захтев предаје председнику Владе Краљевине Шведске Фредерику Рајнфелду. Захтев за чланство уобичајено обухвата неколико докумената којима се потврђује опредељеност државе да приступи ЕУ:

- уз званично писмо председавајућем Савета Србија доставља и Меморандум Владе у којем се даје пресек спроведених реформи пре свега у домену поштовања принципа на којима је заснована сама ЕУ. Новина из Лисабонског уговора је да се о подношењу захтева за чланство обавештавају национални парламенти држава чланица.

Наредни корак у процесу кандидовања за чланство је на Европској унији. Наиме, уколико у Савету Европске уније у формацији министара спољних послова постоји консензус о пријему кандидатуре, она се прослеђује Европској комисији, од које том приликом Савет званично тражи мишљење.

Да би прибавила мишљење, Европска комисија најпре треба да стекне увид у степен остварених реформи и усклађености домаћег законодавства са европским у 35 области правних тековина ЕУ. У те сврхе припрема упитник и прослеђује га држави која је поднела захтев за чланство. Упитник који је својевремено припреман за Хрватску је бројао око 4500 питања, а за Црну Гору 2178.

Када држава одговори на упитник, Европска комисија саставља мишљење (тзв Avis) које се прослеђује Савету. По правилу Европска комисија не упућује Савету негативно мишљење већ искључиво позитивно. Једини изузетак до сада је у другој половини седамдесетих година била Грчка. Једногласној одлуци Савета министара о кандидатури (Avis)претходи и сагласност Европског параламента, који такву одлуку доноси већином својих чланова.

Након прибављеног мишљења Европске комисије и сагласности Европског паралмента, Савет министара доноси једногласну одлуку.

Последња инстанца, када држва и званично добија статус кандидата, јесте једногласна одлука Европског савета. Стицање статуса кандидата отвара врата почетку преговора о чланству, што је последња фаза у приступању неке земље Европској унији.

Вероватно и важније од стицања статуса кандидата јесте да Европски савет, на предлог Савета министара, донесе одлуку о датуму за почетак преговора о приступању.

Процедура кандидовања за чланство?